Priprema dece za čitanje i pisanje

Priprema za pisanje podrazumeva razvoj fine motorike – voljnog usmeravanja pokreta, njihove koordinacije, ritma, snage, tačnosti, tempa kao i razmaha pokreta šake i prstiju. Vežbanjem se usavršavaju pokreti ruke u svim smerovima, kontinuitet bez podizanja olovke sa papira, pritisak na podlogu. Tok vežbanja teče od jednostavnijih pokreta , koji služe razgibavanju šake, do sve savršenijeg izvođenja specijalizovanih pokreta u svim pravcima tipičnim za slova naše azbuke. Priprema za pisanje se odvija povezano sa razvojem niza kvaliteta ličnosti potrebnih za pisanje kao što su samostalnost, strpljivost, tačnost, istrajnost što zahteva određeni stepen voljne kontrole ponašanja i motivacije. Motivacija treba da se zasniva na interesovanju stvorenom za grafičke aktivnosti i želji da se izvršavaju određeni grafički zadaci, kao i ljubavi prema knjigama i drugim ilustrovanim materijalima.

Vežbama za razvoj sitnih mišića šake i prstiju i koordinacije pokreta, treba da se dostigne spretnost u kretanju u 4 pravca, kao i kružno, a to se postiže posebno kroz razne didaktičke i konstruktorske igre, aktivnosti sa raznim materijalima (hartijom, tkaninom, drvetom), slikanje prstima i oblikovanje od gline, plastelina, peska... Vrlo korisna aktivnost je i izrezivanje aplikacija (sličice raznih oblika i veličina) gde se dete konstantno podstiče na pravilno držanje makaza, precizno i pedantno seckanje i lepljenje.

Položaj tela koji dete zauzima prilikom pisanja je takođe vrlo bitan zbog preciznosti pokreta, pa dete treba usmeravati da sedi pravo, ne oslanjajući se grudima o sto, nogu skupljenih i oslonjenih na pod, sa obe ruke na stolu.

Cilj kojem takođe treba težiti u okviru pripreme za pisanje je razvoj čulnog opažanja kroz raznovrsne perceptivne aktivnosti: posmatranje suštinskih karakteristika određenih predmeta ili pojava – oblik, boja, veličina, materijal od koga su napravljena, uočavanje sličnosti i razlika. U tom smislu su značajne vežbe pamćenja izgleda i reprodukovanja znakova ili simbola. Detetu možete ponuditi neke od datih slika da ih posmatra određeno vreme (pola minuta, minut) i da pokuša što vernije da ih samo reprodukuje. Ukoliko im je to prezahtevno, dovoljno je u početku, da što tačnije precrtaju znak sve vreme imajući primer ispred sebe.

Važna je takođe i sposobnost orijentacije na prostorima igrovnog lista, bloka za crtanje ili lista sveske koja se usavršava kroz vežbe orijentacije u prostoru (blizu, daleko, levo, desno, u sredini, između...) kao i kroz prostorne odnose (ovde, tamo). Za to se preporučuju igre u kojima deca rešavaju zadatke na papiru prema verbalnim uputstvima: lavirint, prelaženje prepreka, kretanje do određenih tačka, povezivanje... zatim se prelazi na vežbe za razvoj ravnomernih pokreta kroz crtanje horizontalnih, vertikalnih i kosih linija u konkretnom zadatku (lift se kreće gore - dole).

Crtanje, kao radnja koja je najbliža pisanju, je najneposrednija i najprirodija vežba koja priprema dete za ovu školsku veštinu. Dete se crtanjem osposobljava za pravilno držanje olovke i reprodukovanje složenijih oblika vodeći računa o njihovoj veličini, preciznom ispisivanju jednih pored drugih ili njihovom povezivanju, što će mu koristiti kada počne da uči pisanje. Korisne aktivnosti u tom smislu su „zidanje“ zida nacrtanim ciglama, crtanje merdevina, crtanje nogu stonoge, pokrivanje tela ribe krljuštima kroz težnju ka usavršavanju u pogledu tačnosti pokreta. Kroz bojenje sitnih detalja, gde se kreću samo prsti, dete usavršava kontrolisane, sitne pokrete.

Kada deca nauče da rukuju priborom za pisanje i imaju pravilan stav prilikom sedenja, prelazi se na upoznavanje sveske i pisanje u njoj. Dobro je da dete ima i kod kuće jednu svesku u koju može da ispisuje linije, znakove, slova, brojeve. Na taj način dete stiče svet o ograničenom prostoru na papiru. Pisanjem u okviru linija ili kvadratića usavršavaju se pokreti ruke i radnje vršene na malom prostoru, između linija, u kvadratu, čime se pisanje sve više usklađuje sa određenim zahtevima. Vaše dete ne mora da piše slova ili druge znakove od linije do linije, ali je važno da se sa sveskom susreće što češće i da ovu veštinu postepeno savlađuje. Slike u nastavku prikazuju razvoj ove veštine i faze kroz koje dete u predškolskom uzrastu prolazi u procesu upoznavanja sveske i pisanja u njoj.

Priprema za čitanje

Za uspešno savladavanje veštine čitanja važne su i korisne brojne vežbe koje sa detetom možemo primenjivati u svakodnevnim aktivnostima.

Vežbe slušanja imaju za cilj osposobavanje dece da slušaju govor drugih, vaspitača, odraslih oko sebe i svojih vršnjaka, ali i govor putem raznih sredstava masovne komunikacije. Kako bi proverili da li je vaše dete razume ono što je čulo, s vremena na vreme možete tražiti da vam ponovi deo razgovora, jednu rečenicu koju izgovorite ili deo iz priče ili pesme koju čitate. Povratna informacija od deteta će vam biti značajna i dati smernice o eventualnim poteškoćama koje postoje u razumevanju, pamćenju ili reprodukovanju sadržaja.

Vežbe artikulacije su važne za usavršavanje u izgovoru pojedinih glasova koje se efikasno postiže kroz razne onomatopeje, pogotovo kada predstavljaju naglašeno i produženo izgovaranje jednog glasa, npr.šuštanje lišća „ŠŠŠŠŠŠŠ“... Ukoliko uočite da kod deteta postoji problem u izgovoru određenog glasa (najčećše su to R, L, Š, Č, Ž, S, C, Z) posvetite se svakodnevnom i nenametljivom ispravljanju u izgovoru. Kada dete pogreši, spontano mu neutralnim tonom ponovite reč u kojoj je taj glas izgovoren ispravno. Na taj način kod deteta razvijamo svest da treba da obrati pažnju na izgovor određenih glasova, što dete može vrlo lako da prihvati i samo počne da razmišlja o pravilnom izgovoru. Korisne su i pesmice u kojima se „problematičan“ glas često ponavlja i koje od deteta traže da ga izgovara na različitim mestima u reči (šuma, plašt, miš; riba, čorba, dobar).

Pojam REČI se deci približava kroz aktivnosti u kojima odrasli pita dete: „Kaži jednu reč kojom se imenuje neko voće, životinja...“; „Koje još takve reči znate...“; „Šta ZNAČI reč lopta?“. Tako deca shvataju da reči označavaju određene predmete, radnje, pojave.

Razvoj pojma REČENICE započinje se aktivnostima pričanja priče uz pomoć 3-4 kratke rečenice i navođenjem dece da pored prvenstvenog obraćanja pažnje na sadržaj i značenje, počinju da obraćaju pažnju i na formu. Ovo se postiže i kroz analizu pisanog teksta gde u toku čitanja prstom ili olovkom detetu pokazujete jednu rečenicu, a posebno svaku reč. Za upoznavanje strukture rečenice i redosleda reči u njoj, možete organizovati porodičnu igru „Žive reči“ gde se rečenice formiraju tako što je svakom članu dodeljeno značenje jedne reči. Držeći se za ruke u liniji, članovi zajedno formiraju jednu rečenicu. Na ovaj način dete lako uočava da je svaka reč jedna zasebna celina, koja je prva, a koja poslednja reč... A porodična zabava je zagarantovana!

Otkrivanje postojanja pisanog govora i motivacije da se on usvoji je povezano sa svesnim i namernim korišćenjem znakova i simbola kada dete otkriva da predmeti, pojave i njihove osobine imaju svoje nazive u obliku reči. Dete zanima da vidi svoje ime ispisano slovima i počinje da ga reprodukuje i prepisuje na raznim mestima. Prvo „čitanje“ deteta je raspoznavanje određenih piktograma – saobraćajnog znaka, simbola u toaletu ili sopstvenog znaka u garderobi vrtića. Igrolika aktivnost „Pisanje pisma“ je zapravo diktiranje teksta koji zapisuje odrasli što podstiče decu na pažljivo smišljanje i planiranje rečenica.
Ovakvim aktivnostima se kod deteta razvija sposobnost da prepozna i opazi rečenicu kao celinu, a reči kao delove celine. Ono što na kraju dolazi kao presudno za razvoj predčitalačkih veština je sposobnost glasovne analize i sinteze glasova u reči koja se kod dece u potpunosti razvija do kraja 6 godine.

Glasovna analiza podrazumeva:

• razdvajanje zvučnog izgleda reči od njenog značenja; poređenje reči po njihovoj glasovnog strukturi i uočavanje sličnosti i razlika među njima (kuća – kuca).
• rastavljanje reči na glasove i utvrđivanje njihovog redosleda – zahtev da dete reč MOST rastavi na glasove : M – O - S – T.

slika desno

Glasovna sinteza podrazumeva sposobnost deteta da glasove sastavi, tj. poveže u jednu reč. Detetu treba da ponudimo glasove npr. R – I – B – A i da tražimo da kaže koju reč čine ti glasovi. Na taj način prvenstveno proveravamo kako dete razume ono što čuje i potom da li može da ispuni zahtev sinteze slova u reč.

Glasovna analiza : MAČKA = M – A – Č – K – A

Glasovna sinteza : M – A – Č – K – A = MAČKA

Zahvaljujući glasovnoj analizi dete se osposobljava da čuje i uočava glasove. Korisna vežba je da se izgovara jedna ista reč ali da se svaki put intonaciono izdvoji drugi glas: MMMama, mAAAma, maMMMa, mamAAA.

Prvo se zadaju reči od tri, a kasnije od četiri glasa. Na početku se izdvajanje glasova u reči vrši tako što dete sluša odraslog kako izgovara određenu reč intonativno naglašavajući i otežući glas koji želi da bude uočen: ZZZZZec, kRRRRava, koSSSS, a zatim ponavalja tu reč ne izdvajajući naglašeni glas. Pri tome se najveća pažnja poklanja suglasnicima, jer je izdvajanje samoglasnika mnogo lakše za decu.

Razdvajanje reči na slogove je takođe jedan od preduslova uspešne glasovne analize. Dete treba podsticati da, najpre kraće, a zatim i duže reči razdvaja na slogove. Dete će najbolje shvatiti postupak na osnovu primera. Navedite mu nekoliko najjednostavnijih, a zatim može da pokuša samo da uradi sa drugim rečima : KU-ĆA , SO-BA, MA-MA, LI-VA-DA, MA-RA-MA... Ovakve vežbe su odličan uvod za aktivnost razdvajanja reči na glasove.

Glasovnu analizu možete vežbati slično kao i razdvajanje reči na slogove, samo uz podsticanje deteta da sada razdvaja svako slovo. Navedite mu reč, najpre od tri slova,

npr. MIŠ i tražite da kaže koja slova čuje u zadatoj reči. Kada dete savlada zadatak na ovom nivou, zadajte mu reči od četiri ili pet slova. Dete lakše uči kada ono što čuje istovrmeno može i da vidi, i obratno. Zbog toga su za ovu vrstu aktivnosti vrlo korisne i slovarice gde jedna kartica predstavlja jedno slovo. Dete od slova pravi reč i tako uviđa odnos celine i njenih delova, kao i važnost redosleda slova u reči. Postoje različite slovarice koje možete kupiti, a jednako su dobre i one koje sami izradite kod kuće sa detetom.

Korisne vežbe za vašeg predškolca su:

• Pronalaženje glasa na početku, u sredini reči i na kraju reči
• Izdvajanje prvog i poslednjeg glasa
• Pronalaženje reči koja u sebi sadrži određeni glas i njeno izdvajanje
• Nalaženje zadatog glasa u svom imenu i prezimenu
• Zamena jednog glasa u reči pitanjem: „Koju bismo reč dobili ako bi umesto slova D stavili T?“ ili menjanjem samoglasnika u tročlanim rečima (tap, tip, top, tup; mir-miš, let – lek – lep...)

Učenje čitanja celih reči i rečenica

Postoje mišljenja da deca imaju potrebu za raznovrsnim nesistematičnim, a funkcionalnim kontaktima sa pisanim simbolima. Odnose se na jednostavna uputstva ili obaveštenja koja se kače u detetovom neposrednom okruženju: KUPATIO, SOBA, KUHINjA, UŽINA – VOĆE, OPERI RUKE, KORPA ZA PRLjAV VEŠ, POLICA ZA LUTKE, KOCKE, SLAGALICE... Eksperimentalno je potvrđeno da rečima zasićena sredina ima pozitivan uticaj na čitanje deteta.

Aktivnosti rimovanja kao predčitalačaka veština

Čitanje pesama s jasnom i jednostavnom rimom podstiče kod deteta izgradnju fonemskog sluha, tj. sposobnosti da se uočavaju i razlikuju glasovi. Na početku detetu treba čitati kraće priče i pesme u kojima je rima jasna i očigledna i podsticati ga da ih izražajno usvaja i recituje. Kada to savlada, treba ga upućivati da samo rimuje reči, dajući im najpre jednostavne primere (mašna – tašna, kos – nos, muž – puž).

Razdvajanje reči na slogove i uočavanje sličnosti između poslednjih slogova nekih reči predstavlja uvod u igre rimom. Aktivnost se izvodi tako što nabrajamo reči koje se rimuju i delimo ih na slogove: MA-ŠA, RA-ŠA; GLA-VA, PLA-VA.

Dajemo detetu određeni pojam i nabrajamo reči koje se rimuju sa tim pojmom, ne vodeći računa o smislu: TRAVA – plava, krava, mrava, nava, šava, prava, zdrava, džala... kada na ovakav način shvati postupak rimovanja, od deteta se traži da navodi samo reči sa smislom.
Možemo izraditi i sličice sa pojmovima koji se rimuju kada dete treba samo da imenuje te pojmove kako bi po zvučnosti osetilo rimu i povezalo je s pojmom sa slike.

Igra rimovanja može da se usložnjava tako što će dete dobiti sličice sa pojmovima i zadatak da ih upare po rimi (gnezda – zvezda, čaša – flaša, pegla – tegla).

Sličicama s pojmovima treba dodati i neke koji se ne rimuju i od deteta tražiti da ih izdvoje, tj. da pronađu „uljeza“ (puž – ruž, jagoda je uljez).

U sledećoj igri otežavanjem zadatka, sličicama s pojmovima koji se rimuju dodajemo i sličicu pojma čiji naziv se ne rimuje s njima, ali je blizak (krava – konj – trava; baba – deda – žaba).

Nakon igranja igara ovog tipa, deca će biti motivisana da samosatlano stvaraju stihove. U igri rečima koje se rimuju dobija se čitvo bogatstvo dečjeg stvaralaštva, i to mogu biti zaista neponovljiva iskustva, na zajedničko uživanje i radost dece i roditelja.

Literatura:
1. Kamenov, E. : Vaspitno-obrazovni rad u pripremnoj grupi dečjeg vrtića, Dragon, Novi Sad, 2006.
2. Marković, M., Tomić, S., Milovanović, S. D. : Od glasa do slova, Kreativni centar, Beograd, 2017.